Društvo sa ograničenom odgovornošću (DOO) predstavlja jedan od najzastupljenijih oblika poslovanja u Srbiji. Njegova glavna karakteristika je da osnivači snose odgovornost samo do visine uloženog kapitala, čime je njihova privatna imovina zaštićena od poslovnih rizika.
Kada je u pitanju ograničena odgovornost DOO je upravo zbog ove prednosti čest izbor za širok spektar delatnosti – od manjih prodajnih i uslužnih biznisa, preko IT i konsultantskih firmi, pa do većih proizvodnih sistema.
Međutim, postoje situacije kada vas ograničena odgovornost zapravo i ne štiti.
Ograničena odgovornost DOO – šta podrazumeva?
Društva sa ograničenom odgovornošću najčešće su sa relativno niskim osnovnim kapitalom i manjim brojem članova, pri čemu je ključna karakteristika upravo ograničena odgovornost. Naime, članovi ne odgovaraju ličnom imovinom za dugove društva, već preuzimaju poslovni rizik samo do iznosa svog uloga. To znači da, u slučaju gubitaka, mogu izgubiti ono što su uložili – bilo prilikom osnivanja ili kasnijeg povećanja kapitala – ali ne i više od toga.
Suština poslovanja u okviru društva sa ograničenom odgovornošću (DOO) zasniva se na jasnom razdvajanju između pravnog identiteta firme i njenih osnivača. U praksi, to znači da za sve obaveze odgovara isključivo samo društvo svojom imovinom, dok članovi ne snose ličnu odgovornost.
U tome leži „tajna“ zbog čega je ovakav pravni oblik i najčešći.
Kada je reč o vlasničkoj strukturi, za osnivanje DOO u Srbiji potreban je jedan ili više osnivača, koji mogu da budu fizička ili pravna lica. Ukoliko je više osnivača, neophodno je da se odnos između njih pravno reguliše, kao i da se detaljno definišu uloge, obaveze i procenat učešća u dobiti.
Što se tiče osnivačkog kapitala, zakonski minimum je simboličan – iznosi 100 dinara, ali se ipak preporučuje da imate dovoljno kapitala makar za početne troškove. Što je veći početni kapital, to je firma kredibilnija u očima banaka i dobavljača.
Kada vas ograničena odgovornost ne štiti?
Zakonom su definisane situacije u kojima ograničena odgovornost nije bezuslovna, odnosno u kojima članovi DOO mogu odgovarati ličnom imovinom, a pre svega kontrolni članovi. U pitanju su lica koje samostalno ili sa povezanim licima poseduju većinsko učešće u osnovnom kapitalu društva, odnosno imaju udeo veći od 50 odsto prava glasa u društvu.
Institut probijanja pravne ličnosti
Na prvom mestu je institut probijanja pravne ličnosti. Reč je o mehanizmu kojim se poverioci štite od zloupotreba i simulacija u poslovanju. Prema Zakonu o privrednim društvima, smatraće se da postoji zloupotreba ako lice:
1) upotrebi društvo za postizanje cilja koji mu je inače zabranjen (na primer, pranje novca);
2) koristi imovinu društva ili njome raspolaže kao da je njegova lična imovina (na primer, korišćenje službenog vozila društva u lične svrhe);
3) koristi društvo ili njegovu imovinu u cilju oštećenja poverilaca društva (na primer, prevarne radnje);
4) radi sticanja koristi za sebe ili treća lica umanji imovinu društva, iako je znalo ili moralo znati da društvo neće moći da izvršava svoje obaveze (na primer, davanje zajmova, isplata dobiti kada nema uslova, kreditna zaduženja).
U tom slučaju poverilac društva može podneti tužbu protiv člana kako bi ostvario svoja prava, u roku od šest meseci od dana saznanja za zloupotrebu, a najkasnije u roku od pet godina od dana zloupotrebe. Ovo se ne primenuje ukoliko je nad privrednim društvom pokrenut stečajni postupak.
Probijanje pravne ličnosti nije česta pojava – da bi se ono proglasilo neophodno je da postoji jasno utvrđena, ozbiljna i dokaziva zloupotreba.
Primer može da bude kupovina nekog predmeta za ličnu upotrebu, kao što je na primer nakit, koji se plaća firminom karticom. Da bi se dokazala zloupotreba, moraju se pregledati poslovne knjige, tokovi novca, ugovori i slično.
Kako biste se zaštitili od ovog institute, važno je da firma ima odvojeni život od vašeg ličnog života. Morate razdovjiti račune i imovinu, imati u ugovoru osnove za svako plaćanje, uredno voditi poslovne knjge, donositi odluke kroz organe društva i biti dodatno oprezni ukoliko dođe do finansijskih problema.
Institut probijanja pravne ličnosti razvijen je kroz sudsku praksu u Sjedinjenim Američkim Državama. Termin “piercing the corporate veil” dovodi se u vezu sa profesorom Vormsterom sa Univerziteta Ilinois, koji ga je 1912. godine prvi put upotrebio u svom radu, iako su primeri primene ovog instituta postojali i ranije.
U američkoj praksi koriste se i izrazi poput “lifting the corporate veil”, kao i pojmovi “mere instrumentality” i “alter ego”, koji preciznije opisuju situacije u kojima dolazi do probijanja pravne ličnosti.
Kao jedan od prvih značajnih slučajeva u ovoj oblasti često se navodi predmet Salomon iz 1897. godine, koji je otvorio pitanje moguće zloupotrebe instituta ograničene odgovornosti privrednih društava.
Brisanje DOO nakon prinudne likvidacije
Prinudna likvidacija nastaje nakon što je pokrene Agencija za privredne registre (APR), a razlozi su predviđeni Zakonom o privrednim društvima. Suština je da privredno društvo ne ispunjava određene zakonske obaveze ili da nije u mogućnosti da dalje posluje. Cilj je da se sankcioniše neusklađeni pravni status društva sa zakonskim normama, odnosno da se podstakne disciplina u upravljanju privrednim društvom.
Za razliku od probijanja pravne ličnosti, odgovornost kontrolnog člana u ovom slučaju nije potrebno dokazivati kroz nezakonitosti i zloupotrebe, jer je ona direktna i zasnovana na samom zakonu.
U slučaju da dođe do prinudne likvidacije, aktivira se lična, neograničena i solidarna odgovornost kontrolnog člana društva. Prema zakonskim odredbama, poverioci imaju rok od tri godine od dana brisanja društva iz registra da svoja potraživanja naplate direktno od kontrolnog člana. Drugim rečima, i nakon što društvo prestane da postoji, dugovanja ne nestaju, već mogu preći na ličnu odgovornost bivšeg većinskog člana.
Ostali članovi društva sa ograničenom odgovornošću odgovaraju samo do visine primljenog likvidacionog ostatka – imovine koja je preostala nakon sprovedenog postupka prinudne likvidacije, koja u praksi često i ne postoji.
Postoji mogućnost i da ne dođe do prinudne likvidacije, u slučaju da postoje otklonjivi razlozi, odnosno nedostaci mogu da se isprave. Za to se daje rok od 90 dana.
Brisanje DOO nakon dobrovoljne likvidacije
Dobrovoljna likvidacija se sprovodi na odnosu odluke skupštine članova DOO. Da bi do nje došlo, potrebno je da se objavi oglas o pokretanju na sajtu APR-a, da se imenuje likvidacioni upravnik, te da računovođa sačini finansijski izveštaj.
Ukoliko je u slučaju dobrovoljne likvidacije društvo solventno, najčešće postoji pomenuti likvidacioni ostatak, odnosno višak imovine koji se raspodeljuje. Tada svi članovi društva odgovaraju samo do visine primljenog likvidacionog ostatka.
Rok u kojem poverioci mogu zahtevati namirenje potraživanja takođe iznosi tri godine od dana brisanja društva iz registra.
Zaključak – ne postoji garancija lične sigurnosti
Društvo sa ograničenom odgovornošću (DOO) svakako pruža određeni nivo zaštite svojim članovima, ali ta zaštita nije apsolutna. Ona ne obuhvata situacije nesavesnog poslovanja, zloupotrebe imovine društva ili pokušaja izbegavanja odgovornosti.
Drugim rečima, poslovanje kroz DOO ne predstavlja potpunu garanciju lične sigurnosti. Naprotiv, članovi, posebno oni koji upravljaju društvom, dužni su da postupaju zakonito i transparentno, jer pravna forma sama po sebi ne može ukloniti posledice neodgovornog ponašanja.
